Босна, 1888. године

Црква у Козѕрцу (сазидана 1887.)

Породица Симе Стојановића

Српска-православна основна школа у Приједору (сазидана 1884.)

Сретен Стојановић : Карађорђе (споменик испред Храма Светог Саве на Врачару)

О Гаври Стојановићу

Дакле, у то доба када је у злосретној Босни умирало једно царство, турско, када се друго, аустријско, припремало да га наслиједи, а када је већински народ , премда га нико није ни питао, хтио нешто сасвим треће, живио је и хришћанску вјеру проповиједао поп Гавро Стојановић. Његова жеља и намјера да сагради цркву у Козарцу свакако је морала бити старија од августа 1874. године, када је добио антими за парохију козарачку, тј. синђелију или службено овлаштење од Архијерејског сарајевског митрополита да може служити свештеничке дужности у селима: Бабић, Аџи-мекић махала, Јаруге-Балта, Ђорђе [поље] и у околини, у области "предорској" . Међутим, опадање турске власти, несигурна времена уочи Босанско-херцеговачког устанка, чести сукоби и збјегови српског народа, на Козару или преко Уне и Саве у Војну Крајину, општа несигурност, свакако нису биле нимало повољне околности за подизање Храма светих апостола Петра и Павла "у том средишту чувених козарачких Турака".

По аустријској окупацији Босне и Херцеговине, њеним становницима ("Dragi v. Szlavy!"), "без разлике сталиша и вјероизповјести", упућивана су обећања од "Његовог цесарско-краљевског Апостолског Величанства Фрање Јосипа" да ће његове захвалности, милости и брижљивости бити подједнаке за све њих те да ће се оне "и у будућности сигурно держати врĕдне." И заиста, и Срби су од Аустрије (можда они и највише), бар у почетку њене владавине, очекивали остварење својих права, у првом реду вјерских и школских.

Недуго по смиривању догађаја око смјене царстава, у љето 1880. године, поп Гавро Стојановић обратио се сарајевском митрополиту Антиму са старом жељом и са новом молбом, да и он помогне у изградњи цркве у Козарцу: "Кроз нашег премилостивог владара, његово величанство цара аустриског, краља угарског, и пр[оче], Фрању Јосифа I, [кроз његову] доброту и ободрени његовом наимилостивом заштитом, усуђујемо се и ми доле подписани становници околице (обћине) Козарац један корак к напредку учинити, за наше млађе и дјецу се побринути, те у средини Козарца саградити храм (цркву) у којој ћемо Бога послије толико столећа србски слободно хвалити и славити почети... Наш новоградећи се храм посвећујемо ми [и] у заштиту предајемо светим апостолом Петру и Павлу..." .
Међутим, како то већ бива, због виших, државних разлога, аустријске власти нису жељеле никаквих немира у тек окупираним областима, и одбијенице за ову цркву, не само од митрополита Антима, стизале су једна за другом "на руке велечастнога господина пароха Гавре Стојановића у Козарцу". Иако је стварни разлог тих одбијања било то што "Турци прете буном", забране котарске области у Приједору и окружног суда у Бањој Луци, и то не само за градњу храма него и за слављење празника светог Петра и Павла у Козарцу, сводиле су се на сљедеће: "што: 1) У Козарцу само мало православних обитељи има, 2) што православна обћина неима властитога за обдржавање славја спосебнога мјеста и напокон 3) што Козарац град и онако није средина оних околних села, која би се тамо скупити имала."
Безуспјешно је "слуга и парох Козарачки", Гаврил Стојановић, образлагао народне и своје противаргументе - наводио је да је по окупацији БиХ "изишô оглас и [да је] дата слобода свакој вјероисповједи без разлике, да свак може правити цркву и друге богомоље у потребитом мјесту", да су "Турци непријатељи српства" и да забрањују "свршавати богослужење", потом, "што се тиче положаја за цркву", да је то "мјесто међу кућама српским, на крају чаршије и вароша", и да је "то мјесто народ купијо за новце", и на крају крајева, да је "народ заволијо то мјесто за цркву, зато што је чаршија, опћина, шережаница и среда парохије" , тј. мјесто које је свим околним селима најповољније за цркву. Ништа, међутим, није помагало; проста намјера "старјешине Козарца града, пароха и кнезова главних села... да [приправе] штогод црквице од даске, да [могу] за време богослужење свршавати", мораће сачекати промјену високе политике. А она ће услиједити када Земаљска влада у Сарајеву, због мира у кући, почне правити уступке и Србима, јер они све гласније изражавају своје незадовољство и све чешће поглéдају пут Србије. Послије поновних обраћања влади у Сарајево и коначног њиховог допуштења, тачније 31. маја 1887. године, тадашњи митрополит Дабробосански Георгије Николајевић освештао је "велику цркву са два звоника" у Козарцу. Тим чином је иза попа Гавре, у прошлости, остало двадесет дугих година борбе и истрајности, али је једна лијепа и значајна црква, васкрснувши, као симбол националног обнављања и постојаности, кренула на свој пут у будућност.
 

О Сими Стојановићу

Мој отац је завршио богословију у Задру. Када га је чувени владика Милаш повео као ђакона по Далмацији да пева у црквама, он је био пресрећан. Као одличан певач похваљен је и добио је Свето писмо од владике Милаша; то му је била најсветија и најдража успомена до краја живота.
Он се оженио из куће проте Вујасиновића из Босанске Дубице. Кућа је била богата и угледна. Моја мајка је донела намештај, столице плетених наслона, политиране ормаре и столове, а она је била у свили с богатим накитом.

Њен отац био је главар и заједно са синовима трн у оку Турцима. Када се турски аскер надбацивао камена с рамена а нашао се неки који је далеко над свима био, онда би чекали проту и његове синове да га надбаце. Срби су одговарали проту и синове јер су се бојали гужве, али је прота или неко од синова долазио на пољану. Тамо би старији Турци саветовали да не дâ сву снагу јер ни они нису желели неред, али Вујасиновићи су редовно пребацивали мету и после тешко спасавали главу. Зато су често бежали преко Уне у Кауре, па се прича да су у фебруару пливали преко Уне да се спасу...

Отац је веровао и волео је цркву и црквено појање. Заједно са мајком постио је све постове, био је велики Србин а православну Русију је замишљао као нешто наше али лепше, веће, православније, ближе Богу и снажније од свега штоје швапско и турско. Његово интересовање за све било је невероватно. Скупља народне приповетке и пише у Босанској вили. Он још пре Јована Цвијића почиње да испитује насеља по Крајини и упознаје се са померањима Срба у Лици и Крајини. Интересовала су га и презимена. Гради цркве али наговара народ да диже школу ако близу има црква. Помаже друштво Просвету и продаје њена палидрвца и остало. Прима часописе и књиге, чита новине и сав се уноси у руско-јапански рат...

Отац је причао, једне вечери када се вратио из парохије, како је неки сељак говорио да је био умро и да је дошао пред рајска врата али да му свети Петар није дао да уђе. Он се чудио јер је био праведан. Отац је тврдио да је сељак један од најчеститијих људи у парохији. Сељак је приповедао како му је свети Петар наредио да погледа десно - тамо је угледао како гори један плот и стаја. Он се тада присетио да је то горело на имању његовог комшије, а он је био тај који га је упалио, још у младости, само је сада заборавио. Свети Петар му је рекао да се врати на земљу, јер сада није време да умре, већ на Светог Јована. Сећам се како је отац на Светог Јована са узбуђењем отишао у село, а када се вратио саопштио је да је то јутро умро тај домаћин...

Отац је био шаљивчина. Он се са нама шалио као са себи равнима, а жалио је што мајка мора много да ради. Водио ју је у Загреб да поправља зубе, па је водио у Липик, у бању. Куповао је све што је представљало српску славу и уживао је када је Светог Саву славила српска школа која је била преко пута наше куће. Тад би се он и мама свечано обукли и кренули на забаву где су се давали прилози од којих се после школа издржавала.
Када је хор Славјанскога стигао у Приједор они су обукли све најсвечаније и кренули на концерт. То је била манифестација српства, славенства, православља и моменат презрења према Аустрији.
У нашој кући се није пило вино, али на славу или празнике, када су гости долазили у визитну собу, на столу је стајала флаша вина са дванаест чаша. На свакој је била слика неког српског великана са његовом значајном изреком. Отац је имао посебну чашу на којој је стајало, са једне стране: „Симо Стојановић, свештеник”, а са друге: „Само слога Србина спасава”.
 

О Кнежопољу

                                      Како је постало Кнешпоље
                                       (По народном причању)

Потегло је то чак од Змијања у вријеме кад је Змијање имало своју прáву . Био тако на Змијању као главар некакав кнез Вук, крупан човјек, поносан, виђен и чувен. Њему су долазили чак и паше и везири .
Један пут доби он поруку и поздравље од паше из Травника, да ће у суботу, која прва дође, стићи на Змијање са тридесет другова; него, вели, да му спреми вечеру и изабере тридесет најбољих дјевојака, а њему, паши, Анђелију, Вукову јединицу.
Кад Вук видје, шта му паша поручује, окамени се од чуда и заплака се као дијете, не знајући како ће дочекати пашу. Видје то Анђелија, његова јединица, па обрлати оца да јој каже какви су то гласови што га растужише. Онда јој отац најпослије каза шта му паша поручује.
А Анђа, не казујући ником ништа, одмах посла абер своме побратиму, Мијату харамбаши , у планину Просару, да дође у прву суботу са 30 голобрадих хајдука кнежевој кући на Змијање. Не би задуго, стиже Анђи абер од Мијата да нема младих хајдука, али ће доћи са дружином хајдука Саве из Посавља.
Тако и би. Кад у суботу паде први мрак, почеше хајдуци промицати кнежевој кући. Тамо су се пекли јањци и спремале остале ђаконије за пашу и његову дружину. У то стигоше и Турци. Здравише се с кнезом понајљепше, посједаше, па и вечераше.
Кад би вријеме путовању, кнез Вук изведе Анђу и за њом тридесет другарица, али то све бијаху преобучени хајдуци са Мијат-харамбашом. Паша се лијепо здрави са кнезом, поведе Анђу, другарице јој и пође с дружином пјевајући и мећући из пушака .
Не би задуго, а чу се џевердар Мијат-харамбаше, а за њим загрокташе и други - хори се Змијање. Узбуни се све, не знајући шта је. Док неко завика: "Изгибоше Турци, побише их хајдуци!"
Слеже се читаво Змијање око кнеза и он им каза шта је било. Препадоше се Змијањци да ће због пашине погибије ударити на њих аскер , да свети пашу и његову дружину, па сколише кнеза да бјежи, јер на њему неће остати главе ако аскер дође, а овако ће бити мање крви.
Стари кнез Вук, кад виђе што је и како је, стиште срце и пође. Пређе планину Козару, виђе пусто поље и ту стаде. Начини стање и уреди све, па је лијепо живио. Мало по мало, па и други, бјежећи од зулума, пређоше кнезу и населише то његово поље, које сви прозваше кнежево поље, Кнеж-поље.

                                        Прибиљежила од Саве Билбије Георгина Стојановићева.

О Приједору

                                                Постанак Приједора

Приједор није каква старинска варош, за коју би писац морао своју главу разбијати и тачне податке изналазити да их при описивању износи. Па иако је он од новијих вароши, опет се мало што зна о његовом постанку. Не зна се такође ни ради чега се он овдје засновао, кад су онда друге варошице, као Љубија и Стари Мајдан, па и Козарац, биле на највећем гласу, како у трговини тако и у вађењу руда. Обје те чувене старе вароши данас су у великом мртвилу.
Да би, кад било, ово могло послужити као прилог историји Босне, ја сам [се] распитивао и разбирао свуда о Приједору, док најпотље наиђем на једног старца, још оснивачева потомка. Он ми исприча све по истини, како је још он од својих старијих чуо и запамтио. То његово занимљиво причање ја сам забиљежио - и ево га, да и други чују и знају:
Приповједаше ми, именом аџи Али-бег Пашагић, који је одселио из Приједора у Руменлију , да су његови прастари још досели[ли] из Лике у Босну, и то онда кад је Лика отета од Турака. Тад су, вели, многи иселили овамо у Босну, који не хтједоше изневјерити ислам и покрстити се - те [су] се населили у Босанску Крајину. Овдје су одмах добили по неколико кмета сваки за себе.
Једном од тих исељеника било је име Пáшо. Он је имао са собом још три брата, а Пашо је био најстарији од њих. Пашо је свукуд на позиве ишао, па је често долазио на разговор и кмету Србину. У вријеме вршидбе стигао би и на арман , па би гледо како се врше, а по свршетку односио би свој дио жита. Једанпут Пашо нареди да [кмет] начини три армана, па ће вршидба ићи брже, јер је било силно жито. Кмет га послуша и ожуља све три армана. Кад је ударио два стожера у два армана, па почео и у трећи, а овај се некако не даде ударити. Кмет то каже своме Паши. Пашо му рекне да ископа одвећ дубоку рупу, па ће онда стожер моћи стајати чврсто. Док је кмет неколико поископао, укаже му се као некакав капак. Он прионе мало побоље. Кад откопа, увјери се да је то капак на котлу. Удари још неколико трнокопа и извуче котао пун новаца, све сама дуката.
Туј се деси и кметова жена, која је била трудна.
Еле, оне новце Пашо подијели на њих троје, и док се жито оврло свако од њих понесе и новце и жито.
Мало је времена иза тога прошло, кад ли Пашо опет дође кмету и почне му приповиједати како су се његови новци претворили у тресканице . Кмет се стане чудити, али Пашо му каже да је требало подијелити и на дијете, јер је жена била трудна, па се и дјетету хоћаше један дио: "Ја сам љуто згријешио, зато ми се то и десило."
Тако кмет добије дио и на дијете своје.
Пашо се одатлен крене кући, па дошавши одмах завири ондје гдје су новци, кад ли се дукати сјаје! Он се обрадује новцима те одмах учини енијет, тј. обећа да ће ићи на ћабу у Меку, да се поклони гробу великог пророка.
Што је обећао, то је и учинио. Није прошло много времена а Пашо ти се крене на ћабу те ће се успут свратити своме кмету. С њим се поздрави и рекне му: "Кмете! Ја одох на ћабу, а Бог зна када ћу се вратити натраг, него ти само могу казати: да одмах бјежиш у Кауре (Аустрију), јер ако околни Турци дочују да си новце нашао - скочиће на те, па те поробити, попалити, па још ти могу и чељад исјећи; него одмах бјежи, немој туј ни часа више почасити!"
Пашо се поздрави и отиде, а кмет се одмах спреми и побјегне некуд у Аустрију.
Оног времена [могао је] готово сваки Турчин, а особито тирјанин и силеџија, гдје год замисли један добар комад земље, само с коња чибуком или штапом [да] покаже границе, па је [та земља] његова. То је и кајмекан морао потврдити ако му макар што пружи од новаца или мјесто тога каве и шећера.
Тако је и Пашо идући мислио, док није у тој мисли стигао баш на садашње мјесто, на ком се налази Приједор. У том је дошао до великог гаја, који се тада звао Свињарице (јер су се онда по њему жирили крмци). Ту су околни сељаци својим чобанима и станове поградили.
Пашо одмах стане разгледати какво је то мјесто и има ли прилике да би се могло туј какав стан начинити и живјети. Одмах сазове све ондашње чобане и заповједи им да усијеку растића што год могу више. Туј ће, вели, градити кућу, у Отоци данашњој, гдје је сад град турски, и то кад се врати с ћабе из Меке. То нареди и оде.
Чобани су одмах почели сјећи шуму и усјекли су кроз кратко вријеме сву јапију .
Аџи Пашо, кад се врати из Меке, не смједе се свратити да прегледа јапију, јер је чуо да у том гају има хајдука.
Кад се код куће поздравио са чељадима и поодморио, напише неколико писама на велике турске поглавице, као у Бањулуку, Нови, Љубију, Стари Мајдан и Козарац, да сваки сакупи што гођ више може Турака, па да дочекају хајдуке на Свињарици.

***

Поглавице одмах покупе Турке, опреме их што брже и састану се у гају на Свињарици. Али ту не нађу хајдука, него дочују да су отишли у Козару планину. У том се и они брзо крену у поћеру те их сустигну и побију се. Хајдуци су чешће ишли у Козару, да бију нишан , и затеку их [Турци] неспремне. Али ипак се хајдуци добро борише са својим харамбашама , међу којима је био најстарији неки Тубица, родом са Тубића-брда, из села Стригове. Још су били Гугун и Копун, обојица родом из села Волара, Вилендер, родом из Тимара, и Беро, не зна се од куд је.
Страшна је туј била изгибија, како њихова тако и турска. Прича се, како се у тој битци Тубица показао као дриги Обилић.
По бици се Тубица озмакне , да би побјегао са ово још мало живих друга, али га Турци опет дочекају у селу Драготињи, на брду Лупљи, и побију се с њим.
Причали су Турци да је Тубица могао тако далеко скакати, да му нико није могао доскочити. У боју би скочио и трећег да посијече, а ни први кога је посјекао још није био пао. С тога је оног времена било унишло у пословицу: "да је још Тубица, било би још крвавих г . . . а!"
Тукући се ту с Турцима једва се Тубица некако измакне и побјегне у Србију, а Вилендер са мноштвом свог друштва погине у Козари. Остали се хајдуци разбјегну које-куда, а Гугун и Копун дођу својим кућама у Волар. Турци дочују за њих па се по ноћи прикраду, ухвате их обојицу и посијеку. Гроб им се и данас познаје, у такозваним "Закопинама".
Једини Беро остане жив и утече некако у Србију.
Беро се често пута купао на овом другом краку Сане, што дијели српску варош од турског града, па се по њему то мјесто назове "Берек". Он је некад био тако мали да се преко њега с коцем могла прескочити вода, а данас се испоредио са Саном. Приповиједају да је Сана продрла себи још једно корито па се стога цијело ово мјесто назва Приједор. Казују још и то да је старо корито санско било друго, мало даље од овог, јер ово садашње Сана је послије начинила.
И ако је Аџи Пашо рашћеро хајдуке с Турцима, опет се није смио усудити да сам у оном гају буде с кућом, него призове још неколико Турака што-отклен, да себи куће граде покрај његове, земље ће бити бадава колико год који хоће.
Турци се на позив Аџи-Пашин скупе и договорно почну најприје правити шанчеве као бедеме за обрану од непријатеља. При копању шанчева најприје су ископали крмећу главу - и онда им је Аџи Пашо рекао да ће у оном мјесту људи живјети крмски. Како су тако са крвавијем знојем подјармљене раје озидали шанчеве и топове намјестили, онда се почне све то више Турака насељавати око куће Аџи-Пашине и његове браће. Тако је постао Приједор.
Слушао сам од старих људи да је у оно вријеме, кад је куга морила, било у граду само три дућана, с врло мало кућа, и да је онда ока каве продавата по шест гроша, и то [продавали су је] носајући [је] у торби по путу, а није је било у дућанима.
Што је год већи зулум бивао по селима, тако се и наш српско-православни народ све већма са села уклоњао у градове. Тако се насели и у Приједор, па почну според градом и куће себи градити и дућане отворати . И Приједор је све по мало растао, док није постао читава варош. До великог пожара био је као и друге вароши у Босни, сав по турски начињен, а од пожара почео се оправљати и градити попут другијех европскијех градова, бива и он се модерирао.
Још да узгред споменем како су се српски хајдуци у Босни носили. Имали су криваче капе (душанке) од чове црвене и на свакој по седамдесет кита од свиле. Носили су ђечерму , џемадан , копаран , па онда фермен . Неки су још поврх тога имали и доламу до кољена, од чове црвене и на долами токе са иликама и сребреним пуцама, колик јаја гушчија. Чакшире су носили неки црвене неки црне с великим туром, љети од мафеза , а зими од чове, а све по њима извезене гране. Појасеве су имали уплетене од девет струка, и онда, по сваком педљу дуљине, [они] су им били жицом увијени, да се не расплећу. Поткољенице су биле ишивене све и ишаране костером. Чарапе су носили шарене, оплетене лијепо, а потом опанке од пријесне коже овчије. Косу су само мало потсијецали, а нијесу се сасвим бријали, мада су је и дјевојке оног времена морале бријати - само на врх главе [могле су] остављати косе колико чеп.

У Приједору, 1891.

                              Симо Стојановић,
                                 свештеник