САДРЖАЈ

УВОД
Најава рада
Назнаке специфичности
Пропозиције приступа
Методологија рада

МОДЕЛ
Настајање књижевних модела
Правила моделовања
Терминолошка одређења модела
Хијерархија модела
Разлози опредјељења за метод модела
Перспективе

МОДЕЛАТИВИ
КОНТЕКСТ
Узроци приповиједања
Филозофске и идејне димензије
Интенције стваралаца
Циљеви писања и функције књижевних дјела

ТЕКСТОВНИ МОДЕЛАТИВИ
ПЛАН САДРЖАЈА
Предмети и теме
Ликови
Мотивације
Примјери натуралистичких наративних моделатива на плану садржаја

ПЛАН ИЗРАЗА
Стил приповиједања
Примјери натуралистичких наративних моделатива на нивоу стила
Поступци приповиједања
Примјери натуралистичких наративних моделатива на нивоу приповједних поступака

ЈЕДИНСТВО ТЕКСТА И КОНТЕКСТА
Наратор
Читалац
Наратор и Читалац-кретања ка модерни

СИНТЕЗА
Предуслови
Писци и дјела
Временска одређења
Врсте натуралистичких наративних модела
Особине и значај натурализма у српској књижевности

БИБЛИОГРАФИЈА
Извори
Литература
Abstract

Индекс појмова
Индекс имена
Напомена
О аутору

СИНТЕЗА

Узевши у обзир вантекстовне елементе модела књижевних епоха с краја XИX и почетка XX вијека, успоставивши односе између поетичког модела натурализма и конкретних књижевноумјетничких остварења у српској прози између реализма и модерне те анализирајући начине и обиме њихових подударности, остварују се предуслови за синтезу проучаваних појава. Она би требала да одговори на сљедећа питања: који су српски прозаици, у којим дјелима (или скуповима дјела) и на које начине остварили натуралистичке наративне моделе ? А потом: које су главне одлике и које су специфичности натурализма (или натуралистичких утицаја) у српској књижевности између реализма и модерне.
Ово књижевноисторијско омеђавање натурализма ('између реализма и модерне') наглашава се првенствено због тога што је у епоси модерне у српској прози дошло до поновног и израженијег присуства натуралистичких моделатива, односно до појаве тзв. неонатурализма. Неонатурализам није био предмет ових разматрања; појавивши се касније, као један од праваца српске модерне, формиран у потпуно другачијем контексту од онога који је карактерисао - назовимо га - први талас натурализма (и што се тиче узрока приповиједања, и што се тиче филозофских његових димензија, итд), обиљежен појединим сличностима према њему (нпр. тематско-мотивским), али и значајним разликама (поготово на плану израза), он представља самосталну наративну врсту (правац). У сасвим различитом поетичком окружењу од свог 'претходника', неонатурализам захтијева, као што је већ чињено , и посебан приступ; компарација поетичких модела натурализма и неонатурализма свакако би била и веома занимљива и не мање значајна студија за српску науку о књижевности (и са становишта књижевне историје, и са становишта теорије књижевних модела).



Временска одређења

Крајем осамдесетих година XИX вијека, негдје око 1888. године, у српској књижевности појављују се Вукићевићева и Матавуљева дјела која бројем и природом својих моделатива доминантно садрже одреднице поетичког модела натурализма. Пет-шест година касније њима ће се, са истим или сличним стваралачким опредјељењима, придружити и још неки писци (Комарчић, Домановић, Веселиновић, Ћоровић), међу којима значајније мјесто заузима Светолик Ранковић. У наредној деценији ови књижевници објавиће, мимо дјела другачијих поетичких оријентација, око 60-так наративних модела натуралистичког проседеа. Овај талас натурализма трајеће приближно до 1905. године, када ће, из више разлога (смрт појединих аутора, друштвене, научне, културне и друге промјене у свијету, нова поетичка стремљења), посве да утихне.
Иако је и прије 1888. године било књижевних остварења која су најављивала могућности моделовања стварности на начин који ће бити 'нормативан' у натурализму (нпр. приповијетка Лазе Лазаревића "Све ће то народ позлатити", из 1882. године), па иако их је било и послије 1905. године (нпр. Матавуљев "Доктор Ивановић", из 1907. г), те године могу се узети као временски оквир натуралистичких утицаја у српској књижевности. Међутим, период од 1892. године, у трајању од једне деценије, закључно са 1902. годином, јесте оно вријеме у коме је концентрација тих утицаја била највећа.
Са тим разграничењима, као и са одређењем времена појављивања Золе и натурализма у Србији - око 1881/1882. године, а које прецизно врши Милош Савковић , подударају се и временске границе које успоставља Радован Вучковић. Он, наиме, разликује двије 'манифестације' натурализма у српској књижевности: први се натурализам јавио осамдесетих година XИX вијека, а други, неонатурализам, почетком XX вијека: "Новост у неонатурализму у односу на натурализам осамдесетих година свакако су елементи нових научних открића унесени у структуру прозних дела, пре свега оних што се тичу човека и његовог душевног живота (биолошких, психолошких, психијатријских), технике композиције (развој фотографије, филма, графике, журналистике), друштвених сазнања (класни и социјални сукоби, богаћење језика уличним изразима), етнографских и антрополошких изучавања и слично."
"Иако је сваки систем периодизације једним дијелом самовољан и неприродан" , увид у временска разграничења натурализма у европским књижевностима (за 'доњу границу' најчешће се одређује 1864. година, када браћа Гонкур објављују роман "Жермин Ласерте"; период од 1880 - 1887. сматра се, посебно у земљама 'иницијаторима', као што су Француска и Њемачка, 'тријмфом натурализма', а вријеме од 1887 - 1904, када је била прва изведба Чеховљевог "Вишњика" , јесте, у земљама 'адапторима', период 'свјетске резонанце'), може да покаже да се присутност натурализма у српској књижевности подудара са 'осјетним помацима гравитацијског средишта' овог покрета 'према Средњој и Сјеверној Европи' .

Особине и значај натурализма у српској књижевности
 
Наведене натуралистичке наративне моделе у српској прози карактеришу сљедеће особине:

1. Иако се јавља са одређеним кашњењем у односу на књижевности у којима је натурализам настао (што је и нормално, а што је случај и са другим европским књижевностима), ова проза и у садржају и у изразу, па и у вантекстовним својим моделативима, потпуно или у већем дијелу својих саставака, подражава поетички модел натурализма;
2. Слаба заступљеност или одсуство појединих 'програмских' тема натурализма (нпр. из високог војничког или дворског живота, или тема крупног, банковно-индустријског капитала), чему се узроци налазе у друштвено-историјској стварности тог времена, створила је, на другој страни, својеврсну тематску превласт 'научних студија о појединцима';
3. Избор и описи тих појединаца, 'нишчих' или 'људи са дна', који су често душевно или тјелесно болесни, или морално посрнули, код којих се прате психолошко-патолошке и физолошке реакције у напетим тренуцима или у новим, несвакидашњим ситуацијама, врши се у складу са поетичким и естетичким захтјевима натурализма;
4. Намјере натуралистичких стваралаца, да се пресликавање стварности у литературу врши уз помоћ модерних наука (психологије, физиологије, социологије), остварују се досљедно и функционално не само у значењско-садржајним слојевима ових наративних модела него и у њиховим приповједним поступцима, у изразитом присуству опсервација, дескрипција, анализа и експеримената;
5. Активирања читалаца, која су евидентнија него у претходним књижевним правцима, подстицана су, са једне стране, управо том 'техником писања', и, са друге, актуелизацијом и нескривеним разобличавањем друштвених и индивидуалних аномалија;
6. Ово посљедње, тј. објективни приступ проблемима савременог свијета и модерног човјека, омогућило је овој прози, без обзира на превласт песимистичких визија у њој, да у свом времену функционише као друштвено и морално ангажована.
Ако бисмо, на крају, из свега овога покушали да издвојимо оно што можда представља највећи допринос натурализма српској књижевности, свакако бисмо се одлучили да акцент ставимо на план израза. Иако нове и истините теме представљају непосредно суочавање са проблемима у животу, иако документаристичко прикупљање података о друштвеној средини и 'болесним' његовим јединкама представља нов метод у књижевном моделовању стварности, својеврсни наставак реалистичке борбе против лажних конструкција у фабули, у ликовима и у језичком изразу, ипак су приповједни поступци ти који су у времену натуралистичког присуства најизразитије обиљежили стваралаштво српских писаца. Прецизне опсервације, тежње ка систематичним дескрипцијама, употребе стручне и жаргонске лексике, сцијентистичке анализе друштва и појединаца, експериментално приповиједање, појава секунденстила, не само у описима него и у дијалозима, па и у унутрашњим монолозима, поступци су који натуралистичким утицајима у српској књижевности дају значајно мјесто, а њихове наративне моделе издвајају у јединствен и препознатљив скуп.
Говорећи о Золи, Милош Савковић је на сличан начин означио његов значај у развоју српске књижевности: " До његове појаве 1881. код нас се није знало шта је роман, чему он служи, и нарочито какав он сме и мора да буде... Он није био узор наших писаца нити велика лектира наше публике. Али зато су препирке које су неколико година вођене око 'Нане' и 'Експерименталног романа', тачно приказале све елементе модерног романа. Тек после тога знало се код нас шта су слобода предмета у роману, 'безличност', 'опсервација', психолошка анализа, портрет, опис, 'милиеу', слика друштва, слика карактера, веза између 'узрока и последица'... Сликање карактера и средине, ситна анализа, брижљивост у раду, тачност и савршенство описа, верност и пластика слике, снага израза и виртуозност језика, биле су оне особине због којих су наши 'натуралисти' своје дивљење хтели да наметну сваком."
Управо ове особине доминантно карактеришу наративне моделе Матавуља, Ранковића, Вукићевића и других аутора, оне моделе који су означени као антологијски примјери српског натурализма.
Надуго послије њих услиједиће у српској књижевности други талас натурализма, тзв. неонатурализам. Његови представници, Ћипико, Станковић, Кочић и други, ослањајући се дјеломично на приповједне домете својих претходника, али и у складу са другачијим захтјевима свога времена, са новим поетичким стремљењима и научним достигнућима, са промијењеним филозофским погледима на свијет, са другачијим приповједним поступцима, ствараће, у моделативном смислу, прозу једног новог натурализма.
"Осећање природе, површно и оскудно готово код свију ранијих приповедача српских, сада постаје живље и развијеније. Данашњи приповедачи мање имају интереса за спољни, а више за унутрашњи живот човеков. Варош, њен виши и сложенији живот, модерна душа, са свим оним што је несређено, противречно, немирно, готово болесно у њој, - то данас много више занима српског приповедача."